28. dec 2018.

Javno kupatilo u Valjevu

Retka su bila kupatila u valjevskim kućama posle Drugog svetskog rata. A i vode je u kućnim slavinama često nestajalo. Leti je za banjanje bilo lako. Svako domaćinstvo je imalo bar dva oveća limena korita u tu svrhu, za decu i odrasle. Banjalo se najčešće u šupi za drva, pričao mi je deda. Ali, zimi tako nije moglo, pa je korito unošeno u kuhinju pored vrelog šporeta, gde bi nastala teška tarapana, uglavnom, zbog dečje cike i vriske.


Javno kupatilo izgrađeno je na vrhu Tešnjara ubrzo posle rata. Nema ga više, već dugo je saobraćajnica na tom mestu. Bila je to obična pravougaona zgrada, socrealističkog izgleda. Radilo je državno kupatilo s dvadeset kabina punom parom od novembra do aprila, pričao mi je deda. S desne strane bile su kabine s tuševima, a levo s tučanim kadama. A od isparenja vrele vode teško se video prst pred okom. Odlazilo se u kupatilo porodično, jer je cena kupanja bila džab’- džabe.
U kupatilskoj zgradi nalazio se i stan za mnogočlanu porodicu nadzornika Brankovića, s nadimkom Rudi. Četiri sina, po ocu zvani “rudike”, i kćer Vera, koju su tešnjarska deca, malo podsmešljivo, nazivala Vera Kupatilka. Nije se, kažu, ljutila zbog tog nadimka. Bila je to vesela i druželjubiva porodica.
S porastom standarda krajem šezdesetih proredili su se i odlasci u javno kupatilo, a onda i sasvim prestali.
Moje sećanje na tu (sivu?, žućkastu?) zgradu je maglovito. Kao da lebdi ili se gubi u oblacima vodene pare, koje mi je deda opisao. I, kako vreme prolazi, sve više poistovećujem valjevsko javno kupatilo sa turskim (h)amamom. A od amama mi ni rimske terme nisu daleko.

Napisala prijateljica sajta: Branka Đurić

dugogodišnja novinarka Radio Valjeva

Tekst preuzet sa Brankinog bloga

KUPATILO

 

Related posts

Download Premium Magento Themes Free | download premium wordpress themes free | giay nam dep | giay luoi nam | giay nam cong so | giay cao got nu | giay the thao nu