28. dec 2018.

JEZIK OD ŽILETA kriju oči boje svemira

„Tokom odrastanja, roditelji su nas učili da u životu radimo isključivo ono što volimo, jer ćemo na taj način izbeći, da na posao odlazimo mrzovoljni i nesrećni, ma kolika da su nam primanja. Danas su se kriterijumi u korenu promenili jer izbor zanimanja diktiraju finansije i tu se kompromis retko nalazi. Spojiti lepo i korisno je jako teško…“ – Maja Đurić

Događaji i teme iz tvoje emisije “Promenada”, često se prepričavaju i nekoliko dana nakon emitovanja. Da li se pripremaš specijalno za emisiju ili to spontano dolazi samo od sebe?

Emisija Promenada nastala je spontano, ljudi su zbog političkih dešavanja često primorani da menjaju kanal jer su im se smučile “njuške“ koje im iskaču iz svakog aparata, to je slučaj sa svim medijskim kućama. Čoveku je potreban format koji će ga nasmejati, oraspoložiti, dodirnuti i zbog kog će gledati čak i reprizu. Neretko su bili komentari da za mlade nema prostora da se promivišu i da se za njih čuje, međutim kroz našu emisiju itekako imaju šansu da odu u etar.  Moram priznati da smo svi prilično iznenađeni koliko ljudi, ne samo iz Valjeva već iz Bora, Kuršumlije, Novog Sada i drugih mesta prati rad VTV-a.  Nije mi strano da čujem kako niko ništa ne gleda i kako ljudi prate samo kanale sa nacionalnom ferkvencijom, međutim, kad odradimo neke emisije, shvatimo koliko je narod upućen i koliko prati ono što mi radimo.

Koliko dugo se pripremate za emisiju i kako birate temu – sagovornike?

Gledamo da se bavimo aktuelnim stvarima i događajima ali svakako se ne držimo tog principa, “zakasnele“ teme ukoliko su dovoljno interesantne uvek će kod nas imati otvoren studio. Trudim se da gosti imaju osećaj sedenja u sopstvenoj dnevnoj sobi i da im razgovor bude prijatan koliko i sedeljka sa prijateljima samo bez psovanja.

S obzirom da je tvoja emisija veoma gledana što negde povlači omiljenost kod publike da li možda dobijaš i kritike od nekih gledalaca?

Kritike dobijam uglavnom na kontu frizure jer mi bake i deke upućuju grdnju što često nosim punđu i izgledam kao dečak sa karminom i obrvama Krajišnika.

Pre no si postala poznato TV lice bavila si se glumom?

Gluma je nešto što sam čini mi se prvo zavolela, generalno, volim da čitam, pišem a odrastala sam uz filmove koji su rađeni u zlatnim vremenima. Baka mi ih je prevodila i nekako sam želela da se domognem tog platna, međutim velika mana sa kojom sam srasla jeste konstantno rasipanje energije na sto strana, sve bih i sve me zanima, tako da sam sebe svojim snovima davala po malo.

Da li je ona uticala na to da se menjaš i na koji način?

Moja prva uloga bila je kod moj dragog učitelja i životnog mentora Ljubivoja Bubeta Markovića sa kojim sam pobedila sve svoje boljke. Godinama sam bila deo Omladinskog studija amatera pri Domu kulture, tu sam baš bila srećna i to su dani koje ću pamtiti dok sam živa. Godine su prošle, pubertet počeo debelo da trese i nisam više bila zainteresovana ni za šta drugo sem za crveni karmin i kožnu jaknu koje sam , vid’ tragedije, nosila i na trenerke. U međuvremenu, filmsko platno zamenila je priča u Televiziji. To se takođe spontano desilo, pošto sam završila ekonomiju i shvatila da me to ne zanima i da sam nesposobna da se brinem o svom a kamoli o tuđem novčaniku i kako ste negde svesni da niste tip koji će sedeti na jednom mestu od 7 do 3, novinarstvo je bilo pravi izbor za mene. Zaraza. Kroz taj posao sam videla sve i svakoga, shvatila koliko smo zaraženi sujetom a u isto vreme ljudske sudbine su svojom krhkošću pokazale da smo svi donekle oštećeni i ranjivi, o tome je bilo teško pisati, govoriti.

Kako sebe vidiš u svetu novinarstva? Primetno je da se novinari veoma često okreću ka temama politike vlasti dok kod tebe to nije slučaj. Kako odolevaš takvoj vrsti pritiska kao lakši put ka uspehu i kako sebe vidiš u svetu novinarstva?

Kultura i socijalne teme su nešto što je izabralo mene, mislim da nikada ne bih mogla da radim rubriku kao što je politika. Žao mi je što neke anegdote nisam pisala, mislim da bi nas akteri poubijali.

Kada sam se pojavila u svetu valjevskog novinarstva naišla sam na sve sem na toplu dobrodošlicu, u to ne ubrajam svoju redakciju, bilo je tu par novinara koji su me dočekali sjajno i mnogo mi pomogli da zaplivam u ovim vodama. Predrasude koje me prate od kad znam za sebe pomogle su mi da me se neki ljudi klone, a ako i nisu, trudila sam se i kroz aktivnost na društvenim mrežama da im stavim do znanja da nije baš pametno da se zaleću. Shvatili su to vrlo brzo.

Od direktora imam punu podršku kao i ostatak redakcije tako da neki zluradi komentari nam generalno ne smetaju, baš naprotiv, zabavljaju nas.  Ono što bih promenila jeste vreme u kom radim, volela bih da se novinari tretiraju kao gospoda a ne kao krtice. Za taj tretman smo doduše u ogromnom procentu sami krivi, moć medija ako mene pitate nije uvek usmerena na dobre stvari, zato nam i jeste ovako i zato je hleb od rijalitija bajat ali redovan, i kao takav se češće bira, ja biram drugačije.

Čini se da je gluma skrivanje iza lika koji se tumači, ali je ista u stvari, razotkrivanje?

Nakon pomenute pauze, Bube me pozvao da budem deo trupe za komad Brane Crnčevića “Kafanica Sudnica Ludnica” u adaptaciji Miroslava Trifunovića Ćiše koji mi je ulogu i dodelio. Saradnja sa njim i ostalim članovima pozorišta je sjajna. Oni su pre svega fenomenalni ljudi i jedni od retkih koji su zadržali zdrav humor koji se nekada podrazumevao kod valjevaca. Nakon toga dosla je i KRISTINA. Mislim da sam jedina u Srbiji koja nije ljubitelj “Maratonaca” , a opet uz ovu predstavu sam krišom i zavolela film koji mi je ranije bio morbidan. Možda zato što sam ga gledala kao mala.

Do sada sam bila samo u komedijama, volela bih da se oprobam u nekoj drami, volela bih da mi se dodeli uloga negativca. Mislim da bih uživala, ako ništa slaže mi se uz obrve.

Kako si se odlučila da se baviš make up-om i da li ti je neka osoba bila inspiracija u tome?

Šminkanje kao i gluma i televizija nekako su usko povezani. Kao klinka krala sam bakinu šminku. Sećam se onog zelenog karmina u zlatnom pakovanju koji postaje crven kada se nanese, nije mogao da se skine nikad pa sam tako izostajala iz škole jer nisu mogli da ga skinu s mene, tada sam ga stavljala od čela do brade, smišljeno.

U moru edukatora ja sam izabrala najbolju, onu koja mi se svidela i kao stručnjak čije sam radove pratila i kao čovek koji ne prodaje maglu. Od nje sam mnogo naučila, i ona je pre svega moj veliki prijatelj, Jelena Maćić. Nakon toga išla sam na nekoliko “doučavanja“ kod priznatih umetnika. Devojkama često naglašavam da moraju prvo savladati osnovu koja je u suštini sve, pa tek onda nadogradnja uz neke umetničke forme, tim redosledom.

Volim lepotu i smatram da je svet šminke mesto gde možete mnogo toga, čak da vam bude i terapija. Moji najbliži su oduvek znali da za to imam talenta ali ne i živaca, pokazala sam im da ipak postoji način da me smire, četkicom i bojama.

Šta je to što te izdvaja od ostalih?

Ovaj poziv često posmatraju kao neozbiljan zanat, a daleko je od toga. Živimo u zemlji gde svi znaju sve i gde bi svako iz svoje fotelje uradio bolje od onog drugog. Kao u svakom, tako i u ovom poslu izdvaja se kvalitet, on se ne meri samo proizvodima i tehnikom, već pristupom u radu, razgovorom. Onim “nevidljivim“ detaljima koji su tajna svakog dobrog zanatlije. Problem nastaje kad umislimo da znamo sve i sujetni smo toliko da nećemo da priznamo i pitamo onog ko je bolji od nas. U našem gradu vlada rat šminkera i meni je to vrlo zabavno a u isto vreme i šokantno.

U prvom planu su trivijalne stvari. Svaka žena hoće da bude lepa za neku posebnu priliku i da za to plati minimalno, što je nemoguće. Svašta se koristi, kinezi će se vrlo često naći i na nesterilisanim četkicama, paletama, kutijama i kasnije na licu, to je određenom broju nevažno koliko cena od 500 dindži, a posledice … raj za dermatologe.

Ja recimo čuvam sve račune pri kupovini proizvoda, na licu mesta dezinfikujem alat i mislim da moje mušterije to cene, najveći kompliment koji sam dobila jeste da sam drugačija u radu i pitanje kada mogu opet da “udarim po čaroliji“. Moje mušterije su fenomenalne žene koje mi negde i kao osobe odgovaraju.

Šta je to što te pokreće i motiviše iz dana u dan?

Ponosna sam na činjenicu što oko sebe imam prave prijatelje kojih je malo, i koji su prošli moje testove i ja njihove na milion načina, zato ta ljubav i poverenje traje. Takođe, ponosna sam što vrlo brzo “provaljujem“ ljude s tim što se sada smejem na laži dok sam ranije drugačije reagovala, umem da budem vrlo nezgodna kada se neko obruši na meni bliske ljude. Ne dozvoljavam da mi svako priđe i gnušam se ljudi koji su dobri sa svima i koji vape da ih svi vole, gade mi se i takve izbegavam.

Na šta si trenutno fokusirana?

Planove ljubomorno čuvam za sebe i o njima ne pričam, praznoverje šta li… mogu reći da se moj put razvija onako kako treba i da ga samostalno gradim zahvaljujući tati, baki i deki koji su me ovakvom napravili. Nije da sam uvek bila dete za primer ali ističem da se ne bih menjala ni sa kim i da sve kroz šta sam prošla učinilo me čeličnom, oslobođenom predrasuda, i osobom s kojom će onaj preko puta znati na čemu je.

Snežana Šestović Shelle

Related posts

Download Premium Magento Themes Free | download premium wordpress themes free | giay nam dep | giay luoi nam | giay nam cong so | giay cao got nu | giay the thao nu